LET
Ništa meni ne treba
Tek zaboravljeno zrnce soli
Na krilu galeba
I let
I nikada ne bih mogao da budem drvo
Uprkos svim tim haljinama
Jer kao prvo, lud sam za daljinama
Lud uopšte.
Kao drugo krvarila si lažno bezveze
Sa ciljem da me tu posadiš
Da mi natakneš na krila proteze
I da me promeniš
Kako bi ti nepromenjena mogla da odživiš
Svoj ukorenjeni vek.
LET 2
Pucala si u mene
U času kad sam sa najviše stene
Hteo da se bacim u prazno
Da poletim.
I sad nemam nameru
Da menjam za ulogu lovca, tugu plena
Ni da se svetim,
Ne umem, duše mi ptičije
Samo mi na mesto očiju izvezite
Dva goblena
Dve Ifigenije.
I nemojte me preparirati
Niti sa mnom žonglirati
U pijanim satima osame
Neću vam biti sluga
Nastaviću svoj let u nedogled
Kao jedina mahovina u blagoslovu juga.
NAVALI NARODE
Navali narode!
Priđi bliže!
Prodajem život!
Ko koliko daje?
Koricu hleba... sramota je,
Bar dve mi podaj da nahranim ptiće.
Ona i ja ješćemo očaj,
I piti piće,
Hladnu bedu sa malo nade.
Navali narode!
Budimo realni,
Budimo ljudi,
Ko koliko nudi?
Desnu ću ruku dati do pola,
Samo da skinem prašinu sa stola.
A levu celu uzmi bez greha,
Tako sam željan dečijeg smeha.
Prodajem i dušu ako ko ište,
Samo da znate pluća mi pište.
Neću da varam, sramota je.
Hajdemo ljudi, ko koliko daje?
Trebaju ti oči, evo ti moje.
Raspoznaju dobro sve poznate boje.
Jeste da su od plača naduvene,
Al’ dajem ih zato u pola cene.
Pijaca se bliži kraju,
Već je podne.
Slušaj dobro ovde!
Ako nekom čuvarkuća treba,
Umem i da lajem.
Cena pala!
Za pola korice se rasprodajem.
OBAVEŠTENjE
Obaveštavam sve one koji su me znali,
da mi konačno ništa ne fali,
da sam mrtav,
i da ću sahranu obaviti sutra pred sumrak.
Iznenada, ali to tako i biva,
tek stigao me neki davno ispaljeni metak,
i naposletku hvala mu, jer me nisu razvlačili po bolnicama,
i nije me izjedao nezasiti rak.
Neću vam reći mesto sahrane,
to je za mene ipak intima,
a i bezveze je da se toliko maltretirate oko protokola,
ionako nema ko saučešće da prima.
Sam ću svoju raku da iskopam,
i sam ću skovati krstaču,
spustiću se lagano u svoj grob,
sam na sebe baciti ilovaču.
Iscediće nebo već koju kap,
a tuga proći kroz najsitnije sito.
Vetar i ja, dva naivca,
popićemo po rakiju i pojesti žito.
I to je kraj, tu je tačka,
i ako me slučajno i sretnete na obodu sna,
ne pitajte se da li sam vaskrsô,
to sigurno neću biti ja.
MANIFEST
Dosta priče!
Vreme ističe!
Šta ste rekli, rekli ste.
To može tako do beskraja, a imate popriličan cug,
I uvek dođe par novih jaja da nas provoza još jedan krug.
Ma, nema brige, sve je u redu, i onako ste svi ista ekipa.
A ovde je i dalje mračno, ne vidi se ko koga pipa.
I tražite od nacije ovacije.
Neskromno.
Stižu pare
Preko bare,
Sigurno svetska zavera.
Onda se svađate, pomalo pljujete ’Ajde se ti sad prvi zakuni
’Oćeš u sina i snajku u staramajku... fige vam drže puni računi.
I sve se trese kao autobus firme Krstić.
Ma, motke u šake ljudi, kasno je za prutić,
A da se bira iz šešira?
Ne bi vredelo.
Nove plakate
Za nove mandate!
Ma, neka neko baci peškir u ring!
Svako od vas ima svoje biračko telo i rolu u filmu,
Veća je rola ako si veću ojadio firmu.
I jasno je što prezirete svaku meksičku seriju,
Da li ima neko od vas a da nema imperiju?
Šatro se ljutite, u stvari ljutnjom ćutite,
Lukavo.
Dosta magle!
Promene nagle,
Al’ se maske nešto ofucale.
Nije potreban prst na čelo, ni ne krijete da vam je lepo.
Toliko nam loše ide, pa da, kad nas volite slepo.
Isti je program svake političke stranke,
Kako neprimetno drpiti one šljive ranke,
Okrajak budžeta, nije šteta
Dabome!
BACIĆU REČI
Baciću reči,
niz reku da teku,
kao uvelo lišće
da ih šibaju brzaci,
i teše tijaci,
meni ne trebaju više.
Neka ih plaše šumovi u noći
dok šapuću kad će jutro doći
Izdale me kao izdajice,
reči moje, moje uzdanice,
tako im i treba.
Ćutke je išla pored mene,
čekajući lavina da krene,
al’ tišina osta,
i sad umesto da je ljubim,
ja se spremam da pogubim,
sve te nežne reči,
jer ako žele da polete,
samo kad se same sete,
nek doteku nekom drugom...
MOJOJ MAJCI
Ko zna,
ti si sada van vremena
Daleko od početka, još dalje od kraja
Sigurno cvrkućeš negde u šumi
Ili se srebre tvoja peraja
Ko zna,
ti si sad korak ispred semena
Daleko od očiju, još dalje od dodira
Al’ sigurno te ima u pogledu srne
I u igri livadskog leptira
Ko zna,
Šta se krije ispod kamena?
Daleko od zemlje još dalje od neba
Al’ ima te u svakom novom udisaju
U kapi vode u korici hleba
Ko zna,
I danas sklapaš mozaike mog sna
Daleko od sreće, još dalje od bola
Znam da me štitiš od raznih sila
Jer ja sam deo tebe, ti si me rodila
ČOVEK
Ti si čovek i po, dva čoveka,
Stojiš pod hirovima mojim
Kao pod snegom savijena smreka.
Ćutiš, zube stiskaš,
Otvaraš novu paklicu jeftinih cigareta,
I umesto šakom o sto da lupiš
Bacaš na kolena svu dobrotu sveta
I za tren bes te prođe,
Pa kao sunce posle letnje kiše,
Ljubav ti nadođe
Ceo svet na beli bagrem zamiriše.
Otvaraš mi prozore,
Čistiš staze od korova,
Toplina me tvoja i sad bocka
Kao iglice borova.
A ja se smrti plašim,
O, tako se bojim,
Da i mene jednom ne bude,
Da i ja ne postojim.
Onda se zamislim...
Možda me negde tamo tvoj pogled čeka
Pa se predomislim
Bude mi milo što neću živeti doveka.
Telom mi prođe jeza,
Smrt što u meni spi,
Zadrhtim kô pokisla breza,
Zadrhte i svi moji sni.
I ništa ne može između nas dvoje
Veže nas neka vanpametna sila
Ti si šampion, pravi as
Na vreme mi razigrao krila.
Ti si čovek i po, dva čoveka
Bdiš nad snovima mojim,
Odnosiš strahove kao nabujala reka
Više se ničeg ne bojim.
OLjINA PESMA
Navuci pancir od proleća,
to ti je najbolja zaštita od mene.
Mene ne plaše ni tuga, ni samoća,
već lilavi zumbul koji vene.
Namiriši se ružinom rosom,
i idi od mene bez reči.
Da li znaš da buket lala
bolje od vremena leči?
Možeš me gledati hladnije od Sibira,
sve će u meni i dalje da se smeje,
ne bole rastanci tako jako,
kao što bole orhideje.
Samo nemoj nikad plakati,
nesnosna bi to bujica bila,
lako bih se mogao udaviti
u tvojim suzama od latica karanfila.
PESMA ZA TANjU V.
Bio je Mocart na repertoaru,
velika gužva ispred sinagoge,
a ona sama na trotoaru,
sa osmehom stvorenim za obloge.
Bio sam spreman istoga trena,
da zbog nje skočim sa mosta,
ili pod voz kao Karenjina,
bila je radost nakon dugog posta.
Šetali smo kroz usnule parkove,
ali tek u Ulici modene,
probudila je sve mrakove,
i privila se uz mene.
Srce joj je tuklo u ritmu sete,
sami na brodu u buri,
ona i ja protiv cele planete,
i protiv noći koja curi.
Izgubili smo ovaj rat,
jutro je raširilo krila,
ostale su usne i njen vrat,
da, udata je bila...
STRAH I JA
Ruku pod ruku hodamo
Strah i ja
Kao sunce bez neba
Ili ptica bez glasa
Ne možemo jedno bez drugog
I kao da je nevesta
Za njega uvek ima mesta
Obuče venčanicu
Udene mi u džep belu maramicu
Preruši se u pijanca
U nekog dosadnog neznanca
Namiguje mi
Čeka me iza ćoška
Sa mnom se i u liftu vozi
Naručuje mi piće
Pozajmljuje cigare
Šegači se
Stoji na jednoj nozi
Lebdi nada mnom raširenih krila
Sve puteve unapred zna
Manje kao đavo, više kao vila
Pitanjem me gurne u ambis bez dna
Tera me da dobacujem damama
Reči kojih se i sam stidim
Samo nedeljom ujutro dok se brijem
U magli na ogledalu ja ga vidim
Kolonjskom vodom umijem lice
Naš čvor se mačem ne seče
Pun snage krenem da jurim svice
Budem izvor koji bi u silnu reku da uteče
A već pred vratima on me čeka
Prerušen u setno jesenje veče
Verni pratilac jednog nesrećnog čoveka
BAŠ KIŠI umornim glasom mi reče
A to što sada pred tobom klečim
I prste ti ljubim slađe od meda
Da li je ljubav il’ samo žudim za nečim
Budi mi žena
Budi pobeda
Budi vetar koji strašne oblake odnosi
Nada što tinja iza brega
Ja ću ti zaspati u kosi
Samo me pronađi ispod ovog snega